Од Римљана до данашњих дана

Организовано снабдевање Београда водом нераскидиво је повезано са његовом бурном историјом. Римљани су у првом веку нове ере некадашњи Сингидунум осигурали утврђењем и изградили бунаре. Посебним водоводом обезбедили су и воду са удаљених извора, из Липовице и Великог Мокрог Луга. Римски водовод је ишао трасом дуж Смедеревског друма, преко данашњег Црвеног крста, до Калемегданске тврђаве. Средином 17. века, Турци су снабдевање водом, насеља ван тврђаве, решили изградњом Булбулдерског водовода. Воду су допремали цевима од печене земље са три извора, који су се налазили у близини данашње Градске болнице. Варош се временом ширила на падину према Сави, па је у првој половини 18. века Град добио Варошки водовод, који су градили Аустријанци. Овај водовод снабдевао је 22 градске чесме, између осталих,  Теразијску и Делијску.

Због све теже ситуације са снабдевањем водом у Београду, општинске власти су 1867. године кренуле са сагледавањем најбољег решења за изградњу новог централног водовода. Припремни радови, а касније и пројекат и организација изградње водовода 1887. године поверени су Оскару Смрекеру, инжењеру из Манхајма. Београдски водовод симболично је пуштен у погон 12. јула 1892. године, на Петровдан, свечаним чином освећења код Теразијске чесме. Водовод је првобитно обухватао пет цевастих бунара, који су избушени у Макишу, испод извора Беле воде. Између изворишта и резервоара положен је главни довод пречника 350 милиметара у дужини од 13 километара, док је разводна мрежа са цевима, промера од 80 до 300 милиметара, била дужине 42 километра. Капацитет водовода био је 2.800 кубика на дан или 50 литара воде по становнику.

Упоредо са Београдом, непрекидно је растао и његов водовод, уз напоре бројних генерација запослених да грађанима обезбеде довољно квалитетне воде за пиће. За протекле 125 године, количина произведене воде на дан порасла је са 2.800 на 550.000 кубика, односно 200 пута.

Генерални пројекат београдске канализације израдио је са сарадницима Душан Нинковић, шеф Одсека за канализацију Општине београдске. Изградња објеката Београдске канализације започета је 1905. године. Први улични канали за санитарне отпадне воде грађени су у данашњим улицама Краљевића Марка, Херцеговачкој, Венизелосовој и Душановој. До 1939. године изграђена су 224 километра цевних канала, 42 километра колектора и две канализационе црпне станице. Иако је тадашња мрежа чинила 16 посто садашњих објеката канализације, за оно време напредак је био значајан.

Данас, после 111 година постојања канализације у Београду, кишне и употребљене воде са територије града одводе се системом од преко 1700 километара цевне мреже, помоћу 48 канализационих црпних станица.